Kad biznismen iz Japana odluči da investira, on posmatra ceo svet i gleda gde mu je najbolje da uloži svoj novac, odakle će dobiti najkvalitetniju i najjevtiniju robu, uz niske troškove. Posavetovao bih ovdašnje privrednike da imaju više strpljenja, da drže do reči i da moraju da nauče da poštuju vreme, odnosno da ne kasne

Tadaši Nagai, ambasador Japana, prvi put je u Srbiju stigao davne 1968. godine. Kofere sa Dalekog istoka raspakovao je u centru Beograda u stanu u Ulici Ivana Milutinovića, nedaleko od hotela „Metropol”. Povod da izbliza zaviri u svet nesvrstanih zemalja, koji nije vodio ni prema Istoku, ni prema Zapadu, Tadaši Nagai je dobio kada ga je japanska vlada poslala na učenje i usavršavanje srpskog jezika.

– Jedna od prvih reči koje sam progovorio na srpskom bila je – „ne mogu više”. Gazdarica kod koje sam stanovao, uvek mi je dosipala hranu u tanjir i govorila „samo još malo”. Pokušavao sam da joj na engleskom, francuskom ili bilo kom svetskom jeziku objasnim da ne mogu više – uz osmeh se prisetio ambasador, na tečnom srpskom, u razgovoru za Magazin Biznis. Tako je gospodin Nagai naučio, silom prilika, „čarobne reči“ – „ne mogu više“.

Od tog vremena pa do danas još tri puta je živeo i radio u Srbiji. Svaki put u japanskoj ambasadi. Priznaje da ni danas nije uvek siguran da li ga sagovornik najbolje razume, bez obzira na to što pričaju istim jezikom. Ne muče ga ni padeži, niti mu je teško da „prelomi jezik”. Čak tvrdi da je posle nekoliko decenija uvideo da japanski i srpski jezik imaju mnogo sličnosti! Problem mu često predstavlja to što mu se čini da je ovde ljudima najbitnije da samo kažu ono što su naumili, a da istovremeno ne čuju ono što im govorite.

Sa Beogradom podelio i bombardovanje

Mnogo različitih iskustava japanski ambasador podelio je sa srpskim narodom. Za vreme bombardovanja 1999. godine Tadaši Nagai, takođe je boravio u Beogradu. Priznaje da mu nije bilo svejedno, ali da se više bojao gde će da skloni zaposlene u ambasadi, nego što je brinuo o sebi.
– Ipak, bio sam svestan da smo zaštićeniji od ljudi na ulici. Nadali smo se da Amerikanci znaju gde smo mi i da smo, samim tim, bezbedni – kroz šalu je objašnjavao Nagai.

Ipak, kad se njegovo ime ukuca na „Google”, najveći svetski internet pretraživač, gotovo obavezno uz njega ide još jedna reč – „donacija”. Od 5. oktobra 2000. godine pa do danas, u Srbiju je iz Japana stiglo oko 200 miliona dolara pomoći. Ovim povodom japanski ambasador našao se na raznim mestima širom Srbije, u školama, bolnicama, pomagao zemljoradnicima, izbeglicama i mnogim drugim ugroženim stanovnicima naše zemlje. Beograđanima su donacije sa Dalekog istoka svakako najpoznatije po žutim autobusima, a gospodin Nagai se seća da je tih stotinak autobusa Gradskom saobraćajnom preduzeću bio jedan od prvih poklona našoj zemlji. Posle toga je usledila popravka hidrocentrale, medicinska oprema i poljoprivredne mašine, što je zajedno sa autobusima koštalo oko 50 miliona dolara.

– Sećam se da je prva pomoć koju smo darovali vašoj zemlji bilo veštačko đubrivo, jer je to tada bilo najpotrebnije. Čim su se stekli uslovi za to, i čim su ukinute sankcije, mi smo počeli sa donacijama – kaže Nagai.

Stanovnicima Beograda Japan je sa 6,7 miliona dolara pomogao i u rekonstrukciji vodosnabdevanja. Deset miliona dolara za obradu pšenice i pomoć izbeglicama iz Bosne i Hrvatske hitno je „naručeno” u decembru 2000. godine. Oko 4,3 miliona dolara darovano je za socijalne programe u školstvu, medicini i drugim oblastima i 3,4 miliona za tehničku podršku kroz obuku, stručnu opremu i eksperte. Projekti namenjeni razvoju privatnog i finansijskog sektora, izvoza, zdravstva, legalizacije vlasništva i obrazovanja, kao i unapređenja poslovne atmosfere u seoskim oblastima, finansirani su iz Fonda za razvoj politike i ljudskih resursa Svetske banke čija je vrednost 6,95 miliona dolara.

Od japanskih donacija imali su velike koristi i Filološki fakultet u Beogradu, kao i Fakultet dramskih umetnosti, ali i Novosadski univerzitet i orkestar Beogradske filharmonije, Aikido savez Srbije, fakulteti, biblioteke i muzeji.

Tadaši Nagai priznaje da se iskreno nada da će ove donacije, kao i zalaganje ljudi iz ovdašnjeg sveta biznisa i politike, doprineti da srpskoj ekonomiji krene nabolje.

– Ovom tržištu su neophodne investicije, a ono je zasad još nedovoljno poznato. Biznismen iz Japana kad investira, on posmatra ceo svet i gleda gde mu je najbolje da uloži svoj novac, odakle će dobiti najkvalitetniju i najjevtiniju robu, ali i da troškovi transporta ne koštaju mnogo. Čini mi se da ovde nema nekog dugoročnog plana o investiranju, već se sve posmatra kratkoročno. Mislim da je najbolje da se na jedan sektor stavi poseban akcenat. Recimo, trebalo bi da se donese odluka da li će to biti industrijska proizvodnja ili možda prehrambeni proizvodi. Bugari, recimo, u Japan izvoze jogurt. Imam utisak da ovde još ne postoji dogovor o viziji kako treba da izgleda država za deset godina. Naravno, poznajem ljude koji imaju jasnu sliku o budućnosti zemlje, ali mi se čini da još nije došlo do nacionalnog dogovora – ističe Nagai i, u šali, dodaje da objašnjenje možda leži u tome da Srbi nikad nisu bili gladni. Kako kaže, Japanci su na svojoj koži osetili šta znači nemati, dok mu se čini da je ovde mnogo ljudi ubeđeno da ne mora puno da radi, jer će se uvek nekako izvući.

Golf na Adi Ciganliji

Kad ne radi u ambasadi, Tadaši Nagai najradije prošeta uz Savsko jezero. Takođe, voli da na Adi Ciganliji odigra partiju golfa. Kako kaže, živi na samo pet minuta od ove oaze, pa mu je najlakše da na ovom mestu potraži mir. Upućeni kažu da japanski ambasador odlično svira flautu, mada on skromno priznaje da taj doživljaj čuva samo za najbliže prijatelje. Od srpskih specijaliteta voli kajmak, ajvar, leskovačku mućkalicu i jagnjeću kapamu, a od domaćih rakija mu najbolje prija – kajsijevača.

On se prisetio gotovo anegdotskog slučaja kada je pre nekoliko decenija bio doveden u pitanje izvoz srpskog vina u Japan, za koje gospodin Nagai smatra da je veoma kvalitetno. Prema njegovim rečima, Japanci su od svojih partnera Srba tražili da im svake godine isporučuju istu količinu vina istog kvaliteta. Upravo zbog ovog uslova Srbi su odustali od posla.

Gospodin Nagai primećuje da su ovdašnji poslovni ljudi manje-više pasivni. Naime, kod njih se ne oseća jaka želja da svoju robu plasiraju na japansko tržište, iako to žele.

– Tek kada se slučajno sretnem sa biznismenima, oni pokazuju interesovanje, čak i planove za plasiranje robe na japansko tržište. Smatram da to nije pravi način. Ako postoji želja ili planovi, mora da se pošalje poruka, ne čekajući na moj dolazak. Takođe, malo ljudi ima konkretnu ideju o biznisu, već svi govore kako imaju „neki posao”. Plasman robe na Daleki istok podrazumeva poznavanje tamošnjeg tržišta, izradu kompletnih studija i konsultovanje stručnjaka. Posavetovao bih poslovne ljude da imaju više strpljenja, da drže do reči i da moraju da nauče da poštuju vreme i da ne kasne – istočnjački mudro i diplomatski promišljeno kaže Nagai.

Za bezmalo pola veka, koliko poznaje Srbe, uvideo je da ova dva naroda imaju jednu zajedničku osobinu: tvrdoglavost.

Do pre samo jednu deceniju, investitori iz Japana su u širokom luku zaobilazili srpsko tržište. Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, Bugarska i Rumunija bila su mnogo privlačnija tržišta od našeg. Iako se i danas Srbija na investicionoj listi nalazi daleko iza ovih zemalja, biznismeni iz Japana se ipak odlučuju da svoj novac ulože ovde.

– Nekada je to bilo nemoguće. Možda su sada naši privrednici uvideli da ova zemlja ima veći potencijal i prisetili se ne tako davne istorije kada je Jugoslavija dobro i uspešno poslovala sa zapadnim zemljama. Takođe se ne može poreći ni da geografski položaj zemlje i to što se Srbija nalazi u centru Balkana može pozitivno da utiče na dolazak investitora – smatra Nagai.

Ubeđen je i da komparativne prednosti srpske ekonomije leže u turizmu. Uz malo više rada u ovoj oblasti, reke Sava i Dunav, ali i Kalemegdanska tvrđava mogle bi da postanu prava turistička atrakcija.

Anica Nikolić